Haut-Brion: priča o marketingu i teroaru

Nedavno sam (sa dosta muke) završio knjigu Pola Lukača “Izmišljanje vina – Istorija jednog od najstarijih ljudskih zadovoljstava”. Autor je izgleda imao ugovor sa izdavačem o određenom obaveznom broju stranica, pa se dosta ponavljao kako bi taj broj dostigao. Bez obzira na to, knjiga je vredna pažnje i sadrži mnoštvo priča iz istorije vinarstva koje nas i danas mogu nečem naučiti.

U XVII veku kupci skoro svih količina franscuskog vina iz Bordoa bili su Englezi. Taverne i gospoda sa zamkovima kupovali su buriće od negosijanata (veletrgovaca) koji su jednom godišnje, u jesen, krstarili Bordoom i kupovali vina od lokalnih gazdinstava. Sva vina su cenjena jednako, a jedini uslov da nečije vino negosijant otkupi je bio da se nije ukiselilo ili ubuđalo.  Negosijanti su sva otkupljena vina mešali i u velikim buradima brodom slali za Englesku, gde su ih onda pretakali u manje buriće za prodaju. Neki negosijanti su pravili bolje kupaže, pa su njihova vina bila traženija nego druga. Ali, niko nije znao niti se interesovao ko su vinari i gde su vinogradi. Bordo je bio Bordo.

Diferencijacija vinarija je u Bordou počela sa jednim čovekom – Arno III de Pontak – vodećim plemićem i prvim predsednikom regionalnog parlamenta. On je tvrdio da je crveno vino sa imanja njegove porodice drugačije i posebno. To imanje, locirano južno od Bordoa, sa suvom klimom i šljunkovitim zemljištem, bilo je u vlasništvu Arnoove familije generacijama. I otac i deda su tu gajili lozu i pravili vino. I, kao i svi drugi, i oni su svoje vino prodavali negosijantima za pravljenje kupaža sa ostalim vinima iz regiona.

Arno je želeo da to promeni, da se njegovo vino ne meša sa drugima, da se prodaje kao jedinstveno, ali nije znao kako da na to natera trgovce. Onda mu je 1660 sinula ideja: ako za vino bude tražio dvostruku cenu od uobičajene trgovcu se neće isplatiti da njegovo vino meša sa drugima, već će ga krajnjim kupcima isporučivati u originalnim burićima. Arno je na te buriće utisnuo žig sa nazivom svog imanja, Haut-Brion.haut-brion

Engleski pisac Samjuel Pips probao ga je 1663. godine u krčmi Royal Oak Tavern u Londonu i u svoj dnevnik ubeležio: “Probah nekakvo francusko vino koje se zvaše Hou Brajan, i koje imaše bolji i posebniji ukus od bilo kog vina sa kojim se do sada susretoh”.

Dokumenta iz tog perioda pokazuju da se na imanju Haut-Brion nisu primenjivale nikakve inovativne vinogradarske ili enološke metode, različite od drugih imanja. Komentatori su na osnovu toga zaključili da on nije bio bolji vinogradar ili vinar od drugih, već samo bolji u marketingu. To se potvrdilo i pet godina kasnije kada je sina poslao u London da otvori krčmu Pontak’s Head u kojoj se prodavalo samo njegovo vino, po astronomskim cenama. Krčma je uspešno radila po tom modelu preko 100 godina.

Ali ne bi samo marketing mogao da mu omogući ovakav prodor na tržište. Vino je moralo da bude ako ne bolje, onda bar drugačije od ostalih da bi negosijanti i vinopije bili spremni da za njega plate duplo. Zaključak savremenika je bio da različitost vina Haut-Brion potiče iz jedinstvenih uslova samog vinograda, ono što danas nazivamo “teroar”. Engleski filozof Džon Lok posetio je Haut-Brion 1677. godine i zapisao: “Vinograd de Pontak…raste na uzvišenju okrenutom zapadu, u belom pesku pomešanom sa malo šljunka, zemljište za koje bi pomislili da ne može ništa da rađa; ali ta zemlja gospodina Pontaka iz okoline Bordoa je toliko posebna da su mi trgovci vinom rekli kako vino iz susednih vinograda, odvojenih od njegovog samo drenažnim kanalom…nije ni približno tako dobro.”

Istinitost ove zabeleške od pre 350 godina potvrđuju i moderne hemijske analize koje su ustanovile da vina iz vinograda u okolini, čak i oni koji se graniče sa njim kao Château la Mission Haut-Brion,  imaju drugačije senzorne profile. Britanski kritičar Klajv Kouts kaže kako je fascinantno da Haut-Brion i la Mission, bez obzira na geografsku bliskost, “daju dva potpuno drugačija vina”. La Mission je “više mineralan, minimalistički, sa više tanina”, dok je Haut-Brion “topla cigla, aromatični začini, zaokružen”. Kouts zaključuje: “teroar pobeđuje”!

Ja zaključujem da su za uspeh u vinarstvu danas, kao i u XVII veku, potrebne tri stvari: teroar, vino i marketing. Tim redom. Jer bez dobrog teroara ne može se odgojiti dobro grožđe i napraviti dobro vino, a bez dobrog vina marketing može da pomogne samo na kratko.

Sadržaj je prepisan ili prepričan sa strana 79-80 knjige u izdanju sa tvrdim povezom.

Shopping Cart
en_USEN_US